алатљике. Таква пристаништа ловаца онога доба откривена су у
дилувијалним терасама на пример у Гоницима код Лубња (Полтавска
Губернија) у Костенци на Дону (Воронешка Губернија) и у
Карачарову код Мурома на десној обали Оке (Владимирска
Губернија). То су трагови најстаријих становника Русије. Иза
предледнога доба, када је лед почео ка северу узмицати и земља
испод њега испољавати се, наилажаху мамути и друге тадање
животиње, с њима и људи, у све северније и северније крајеве.
Ово поступно помицање људи на север трајало је врло дуго; тако су
у балтичке области и у финску стигли на крају ледне приоде, када
већ беше нестало мамута и када су са палеолитскога ступња већ
били стали на неолитски ступањ културе.
2. Трагови палеолитских становника Русије откривени су не само у
речним терасама већ их је нађено и по пећинама, које су
многобројне како по азиској тако и по европској Русији: по
Алтају, Уралу, Кавказу, Криму, у губернијама Архангелској,
Пермској, Уфимској, Казанској, Оренбуршкој, Астраханској,
Донској, Нижегородској и Подољској. Наравно да све ове пећине
нису још проучене, нити су се у свима проученим нашли трагови
преисториских пећинаца. Најбоље је проучена Мамутова Пећина на
реци Рудови, што утиче у Вислу. У најнижем делу културнога слоја
ове пећине леже разбијене кости мамута, ирваса, јелена и других
зверова са кременим једриштима и окресинама на форму првобитнога
људскога оруђа, а без икаквог трага земљаног посуђа и без икакве
коштице од домаћих животиња. Очевидно је да су у овој пећини
становали људи за време палеолитско.
Кремене алатљике кресане су од местнога материјала, а њихов
велики број (преко 2000) указује колико је дуго ова пећина у
палеолитској епоси била уточиште људима. Међу разним облицима
окресина лепо се распознају ножеви, стругачи, тестерице, копља и
стреле, длета. Вилице пећинског медведа дотериване су да послуже
као убојито оружје, на прилику оних у Немачкој. Пробушени зуби
истога медведа, јелена, елена и вука низани су за накит, а
шиљати зуби вука и лисице могли су за шивење коже послужити. За
овај су циљ служила и шила од костију лисице, јелена и мамута.
На неким плоштим костима веџбали су се ондашњи пећинци и у
ликорезу.
3. По глачаном каменом оруђу из виших делова културнога наноса у
Мамутовој Пећини, познаје се да су људи у њој становали не само
у палеолитској епоси, већ и у епоси неолитској. Не далеко од
Мамутове јесу пећине Вершховска, Ојцовска, Окопска, Збујска и
Сосновска у којима су такође нађени трагови најстаријих руских
неолићана, који се од својих претходника разликоваху тиме, што су
почињали земљане судове градити и камене алатљике глачати. На
овакоме прелазноме ступњу били су и они првобитни Украјинци који
су по околини садањега Кијева копали у лесу дубоке и узане
ходнике и земунице те у њима боравили. Пред улазима у ове
вештачке пећине виђена су на поље избачена буњишта са каменим
рукотворима, рбинама од посуђа, са костима од риба, говеда,
свиња и коња и љуштурама речних шкољака. Како највише има
остатака од риба и шкољака, то се мисли да су становници
украјинских вештачких пећина своју храну највише у Днепру
тражили. Хранили су се мало и месом од говеда, коња и свиња, али
канда још немаху ове животиње припитомљене. Камене алате још